Di se kava peče, a kruv kuva… Di se gonjaju papiri, razbijaju pare, di se spava k’o zaklan dok u kući televizija gori,
di se noge čuju, a promaja ubija, di se jaja tuku, di se auto goni, di se ćer zove sine..
Di crkneš od smija, a ostaneš živ, di kad padneš pitaju te jesi li se ubio, di se sastojci mire od oka i ofrlje.
Di se odvrće muzika, di se hoda po doktorima.
Di ne smiš gutat žvaku jer će ti se zalipit criva, di u školu moraš ići da ne bi kopa kanale, di nema otvori usta nego zini, di upotrebljavaš rič bolan u svakoj rečenici, a ne znaš što znači, di se vrime dili na prije rata i poslije rata.
Di se kaže „đe si” a čovik stoji ispred tebe, di se kaže „aha, jesi malo sutra”, kad nekom ne viruješ, di kad vidiš ćuku, prvo pitanje je „oće l’ ujst?” di kad ti neko daje savjet, odgovor je „k’o te šta pita?”
Di ako sidiš blizu televizora ‘oćoraviš’, di ti je daljinski umotan u najlon ili je zalipljen selotejpom, di kad padneš mater te istuče jer si sam pao… To je moja HERCEGOVINA!
