Ja ti živin, znaš…tamo di je nekako sve drugačije. Tamo u nekom New Yorku za kojeg se još ne zna. U nekom Parizu ili Tokyu. Jer, moj grad je meni sve. On ti je meni i Pariz i London i cila Njemačka.
Znaš…u mom mistu ti svi nekako žive punin plućima, iako imaju manje nego svi u tom Parizu. Imaju dušu veliku k’o što je on i to in je dovoljno. To ti je jedno misto, znaš… zove se Posušje. Možda opće nikad nisi čuo za njeg. Možda ćeš ga na karti tražit pola dana ili ga nećeš ni uspit nać. Ali da dođeš, sve bi ti bilo jasnije. Mi jednostavno dišemo i živimo za njega. Naše misto ti je malo, ali mo’š vidit zastavu s njegovim imenom na Poljudu ili u Rusiji na prošlogodišnjem SP-u, nebitno. Mi ovde nekako živimo za nogomet. Živimo za te utakmice Vatrenih di god se igrale. Živimo mi i za naš klub u Posušju. On danas igra, dođi nekad, tu, na naš Mokri Dolac. Znaš, možda nismo najbolji. Možda nismo, ali nama smo najbolji ovakvi kakvi smo sad. Možemo mi bolje, nadamo se tome i znamo da će doći to bolje.
Ako poželiš doći, znaš… Posušje te uvijek čeka otvorenih vrata. Povedi sa sobom sve, koliko god da vas ima. Dođi da vidiš, dođi da se diviš, i poželit ćeš u Posušju da živiš.
P.S. Ne zaboravi utakmicu večeras, mi vjerujemo u pobjedu, a ti?
V.B.
