Nemam pravo da se tužim, dogurao sam do 87 godina… Tako je trener svih trenera, legendarni Ćiro Blažević, započeo nimalo lagan razgovor. Gostovao je brončani izbornik u emisiji Zdravlje na kvadrat i iskreno progovorio o trećoj velikoj brobi s rakom u svome životu.
– Donedavno sam vježbao, a onda sam shvatio da ne mogu više. I to hendikepira u mnogočemu, ali se sjetim svoje starosne dobi i znam da se čak moram čuvati i od rekreativnih aktivnosti. Gotovo je sigurno da ne bih doživio tako duboku starost da sam drugačije nego zdravo živio. Došao sam tu da kažem istinu, jer sve drugo bi moglo tebe povrijediti, a ti to ne zaslužuješ. Nisam pazio nikad na prehranu. Nikada! Ne pijem, pite jedem, sarmu jedem, ali nikad nisam, tako reći, kap popio alkohola jer otac je moj za pet generacija pio. Pušio sam i pušim. Svaki dan popušim kutiju cigareta, ali vrlo blagih. Neću baš svakog poroka se odreći. Nije mi ostalo više ništa – rekao je Ćiro pa otkrio da ga, srećom, ništa ne boli:
– Ne boli me ništa, osim moje prve misli – jesam li to još živ? I onda hvala Bogu sa stanovitim poteškoćama se dignem, i čim se malo razradim, onda sam pokretan i sretan. Išao sam od nule, od klasične pozicije siromaha. i digao sam se na jedan častan način. Ali je mladost bila itekako teška.
Kako je saznao da je opet bolestan?
– PSA je bio visok. I onda sam išao u Ženevu na biopsiju i tamo su, naravno, konstatirali da sam pozitivan. U Innsbrucku mi je profesor rekao: ‘Vaša je tako velika da je moramo…’ I tako sam izvadio prostatu. Prošetao se rak, na ovaj dio živaca za seks, pa mi je uzeo svu snagu seksa, iako sam ga ja lijepo molio, spasi barem jedan živac mali – našalio se.
– Idemo na preglede, rodila su se četiri nova…To je nešto što nije uobičajeno, tako da sam u mom velikom optimizmu i pesimist jer je evidentno da se on ovaj put ne šali sa mnom. Otišao je na kosti, otišao je na koljena, i tako.
– Daj mi samo jednu. Jednu godinu, jednu godinu. Ona je tako u ovoj dobi dugačka. I to je da me ništa ne boli. Oni ljudi koji imaju vrlo nizak stupanj tolerancije bola, što je kod mene, jako se plašim kad me zaboli, evo ga, krenulo je. Da mi je potrčati. Samo da mi je još jedan put potrčati, a ne mogu.
Ima li nešto što biste htjeli reći?
– Sad kad sam pri kraju svog vijeka… Sad kad me ne interesira hoće li mi netko reći pederu ili majmune… Jako volim svoj narod – zaključio je.
